Navrla neka razmišljanja posle dugo, dugo vremena...
Ne želim da se opravdavam što sam nemarna po pitanju pisanja bloga... Jednostavno, zujim, radim svašta i ne stižem. No, ovih dana su mi naišla neka razmišljanja, koja ne mogu da podelim sa ljudima, pa je bilo najbolje da ih pretočim u slova na ekranu.
Smatram da sam dobra osoba, ako to može da se kaže za nekoga, a da to ne ispadne neko hvalisanje. Dobra u smislu da želim da pomognem, ništa mi nije teško i veliki sam drugar, svakome želim da pomognem. Ali... Uvek neko "ali". Ljudi su stoka, pa čak i oni za koje pomisliš da su ti prijatelji, odosno oni tako kažu.
Činim usluge, ja sam jedna od onih osoba koje ne umeju da kažu "NE". Ne tražim ja ništa za uzvrat, samo jedno iskreno "HVALA". Umesto toga dobijem: "Pa ti si zlatna, da možemo, od zlata bismo te pravili!". Aha, da, kako da ne... Isti ti ljudi, kada je meni neka pomoć potrebna, beže, smišljaju izgovore, izgube se, nema ih...
Volela bih da verujem da će se jednom u nekoj budućnosti ta moja "dobrota" vrednovati onako kako to dolikuje. Da, volela bih da verujem... ali... to je sve jako daleko i imaginarno...
