Moja osoba...
Na znam da li vam se dešavalo da vas prati osećaj samoće?
Imate ljude oko sebe, a opet, nemate tu neku osobu kojoj biste mogli da poverite svoje najdublje strahove, osećanja, tajne. Već neko vreme me prati ta samoća. O, kako bih volela da imam tu neku svoju osobu, kojoj bih mogla da kažem apsolutno sve, osobu koja bi me saslušala, dala iskren prijateljski savet!
Ljudi iz okoline smatraju me za vedru, večito nasmejanu osobu. A šta drugo? Muče mene problemi, itekako me muče. No, nije rešenje pričati o problemima svakome. Nedavno mi je jedan prijatelj rekao: "Pa ja te drugačije ne mogu ni zamisliti, nego nasmejanu." Eh, dragi (da, to je onaj dragi iz prethodnog teksta), da ti znaš koje mene brige more...
Fali mi ta neka osoba, nebitno kog pola... Moja osoba... Imam ja tog prijatelja (u kog sam usput i preko ušiju zaljubljena) i imam osećaj da sa njim mogu da pričam o svemu i da će me saslušati. No, nije da baš mogu o svemu. Kome da pričam o osećanjima prema njemu, ko bi mogao da me posavetuje?!
Verujem da svima fali ta jedna osoba... isto tako verujem da ne postoji takva osoba kojoj možemo apsolutno sve da poverimo.
