Još jedan Božić u Avganistanu...
Sedim u svojoj sobi, a oko mene puca, seva...
Zaista imam osećam kao da živim u Avganistanu, a ne u Srbiji. (Srbistanu?)
Živim pored prodavnice u kojoj se prodaje pirotehnika... Čoveče, čega tamo sve nema... Petarde male, velike, vatrometi, raznorazne stvarčice za pucanje. Kažu da je to čak sve bezbedno za decu. Malo sutra! Od kada je vatra bezbedna za decu?
Čeka se u redu da se kupe petarde, čekaju odrasli, deca, čekaju odrasli sa decom. Ne krivim ja decu, šta oni znaju, ali roditelji, pa oni nisu normalni...
Uglavnom, svi su se dobro opremili za Božić. Stigao Badnji dan, paljenje badnjaka i ožeži! Puca na sve strane, slavi se, mora da se puca!
Jutrenje u crkvi, sveštenik čita molitvu, napolju BUM!!! Svi u crkvi odskočiše... Zašto? Ne možemo u miru da budemo? Zar nije bilo dosta pucanja i rata?
Razumem da smo u Kini, pa da bacimo petardu, dve kako bismo oterali zle duhove... Po ovom silnom pucanju ispada da smo oterali zle duhove za narednih 5 vekova. Pa kako to da nam je zemlja i dalje u krizi?
Zbog čega je ovaj narod tako primitivan? Šta im znači to pucanje? Podiže adrenalin?
Ne razumem sve to, ali se stvarno osećam kao stanovnica Avganistana...
