Znate ono kada se trudite da budete dobar čovek, a kao znak zahvalnosti dobijete nož u leđa? Mislim da ne postoji osoba koja to nije osetila na svojoj koži...
Često sam bila u situaciji da pomognem drugima i za uzvrat zaista ništa nisam tražila. Dovoljno je samo jedno najobičnije ''hvala''.
Eh, ali ljudi ko ljudi, sujeta i ko zna šta još, čini da se u takvim situacijama ponašaju vrlo sebično, licemerno.
Zbog čega se to dešava? Zar ne bi bilo jednostavnije da pomažemo jedni drugima kada je potrebno. Danas ću ja tebi pomoći, sutra će možda meni zatrebati pomoć pa ćeš mi se odužiti... Verovatno je ključna reč ''jednostavno''. Zašto jednostavno kad može da bude komplikovano?
Mi ljudi smo stvarno čudni. Volimo da iskomplikujemo i najjednostavnije stvari i posle se žalimo kako teško živimo.
S obzirom da sam za vreme studija imala praksu u školi i da se bavim muzikom, mnogim kolegama je trebala moja pomoć. Meni, naravno, nije bio problem da dođem na neki čas, otpevam nešto, odsviram i samim tim pomognem prijatelju koji nema te sposobnosti. Kada je meni trebala pomoć, odjednom niko ni za šta nije sposoban. Ja umem da pevam i sviram, ali ne umem da crtam. Za pravo čudo, niko od kolega nikad nije umeo da crta, ali su na časove ipak dolazili sa savršeno iscrtanim hamerima... Mora da je dolazila dobra vila pa im crtala preko noći?
Jednom prilikom sam odbila da pevam jednoj koleginici na času, ali samo iz razloga što mi je glas pukao, promukla sam. Odmah sam dobila epitete da sam sebična, škrta itd. Ja sad to lepo ne razumem. Odbijem zbog zdravstvenih razloga i krenu da me ogovaraju, a oni kad odbiju ja ništa ne kažem.
U čemu grešim? Da li sam možda glupa što želim da pomognem? Da li treba da prestanem s tim i postanem zaista sebična? Hoće li me ljudi onda više ceniti?
