Monotonija svakodnevice...

U poslednje vreme često nailazim na novopečene parove. To je zaista sjajno, jer znamo da ljubav pomaže da se loše stvari lakše podnesu. No, jedno mi nije jasno, oni se odmah vole? To je LJUBAV? Ili je to možda nešto drugo?

Precizna definicija ljubavi ne postoji, ali je jedno sigurno, za ljubav je potrebno vreme. Ovi parovi su tek na početku svoje veze, možda nedelju, dve, u vrh glave. Naravno, da bi bio s nekim, taj mora da ti se svidi, pa se tu javi i određena doza zaljubljenosti. Ali, zaljubljenost nije isto što i ljubav. Slično jeste, ali nije isto.

Tako se svi oni jako vole, ne mogu jedni bez drugih, ne mogu da zamisle svoj život bez onog drugog (posle 2 dana?)... Nebuloze čiste...

Na fejsu se u javnosti, na zidovima postavljaju poljupci, srca, reči ''VOLIM TE'', pesme, proflna slika se menja, pa oboje imaju istu, na kojoj su naravno njih dvoje. I onda, posle par dana, silna ''ljubav'' pukne... Onda krenu patetični statusi, srceparajuće pesme. Jedno najčešče na svojim statusima piše uvredljive reči za ono drugo. Naravno, brisanje iz prijatelja i blokiranje je obavezno.

Van virtuelnog sveta, obavezno je svakodnevno viđanje, ignorisanje prijatelja, jer sad postoje samo jedno za drugo. Svaki dan im je rutina, šetaju, ljubakaju se, drže se za ručice i nikoga ne primećuju, ni sa kim ne komuniciraju. Kad raskinu, nakon tih par dana, onda je ona kod drugarice 24 sata, plaču, puštaju srceparajuću muziku. On je sa ekipom, sedi u kafani od jutra do mraka, potpuno pijan.

 Ta faza traje nekoliko dana, tj. sve dok se ne pojavi nova osoba. Onda priča ide ispočetka...

Sedim u svojoj sobi, a oko mene puca, seva...
Zaista imam osećam kao da živim u Avganistanu, a ne u Srbiji. (Srbistanu?)

Živim pored prodavnice u kojoj se prodaje pirotehnika... Čoveče, čega tamo sve nema... Petarde male, velike, vatrometi, raznorazne stvarčice za pucanje. Kažu da je to čak sve bezbedno za decu. Malo sutra! Od kada je vatra bezbedna za decu?

Čeka se u redu da se kupe petarde, čekaju odrasli, deca, čekaju odrasli sa decom. Ne krivim ja decu, šta oni znaju, ali roditelji, pa oni nisu normalni...

Uglavnom, svi su se dobro opremili za Božić. Stigao Badnji dan, paljenje badnjaka i ožeži! Puca na sve strane, slavi se, mora da se puca!

Jutrenje u crkvi, sveštenik čita molitvu, napolju BUM!!! Svi u crkvi odskočiše... Zašto? Ne možemo u miru da budemo? Zar nije bilo dosta pucanja i rata?

Razumem da smo u Kini, pa da bacimo petardu, dve kako bismo oterali zle duhove... Po ovom silnom pucanju ispada da smo oterali zle duhove za narednih 5 vekova. Pa kako to da nam je zemlja i dalje u krizi?

Zbog čega je ovaj narod tako primitivan? Šta im znači to pucanje? Podiže adrenalin?

Ne razumem sve to, ali se stvarno osećam kao stanovnica Avganistana...

Počela je godina i kao i na svakom početku zamislila sam se po čemu ću to pamtiti prethodnu. Jedno je sigurno, ostaće mi duboko urezana u sećanju i to ne baš lepom...

2011. godina mi je zasigurno donela mnogo smeha, ali i mnogo suza.

Počela je odlično u svim aspektima života. Držala sam časove na praksi, prošli i više nego zadovoljavajuće. Ispiti položeni. Onda je došao maj mesec i taj čuveni Festival nauke u Novom Sadu. Jedno jako lepo iskustvo, druženje. Taj sajam je pomogao i u izboru teme za diplomski rad.

Opet, ispiti položeni, došlo je na red pisanje diplomskog. Ne pamtim da sam neki rad pisala sa tolikim zadovoljstvom kao ovaj. Odlučila da diplomiram u julu (kad sam već završila i taj rad).

Tu su došle muke. Odjednom su sve sile prirode bile protiv mene. Štampač ne radi, koričenje neće biti završeno... Uh... Tu sam prolila suza i izgubila živaca. No, i to se srećno završilo.

Odbranila diplomski, konačno dobila zvanje, nakon 16 godina školovanja. Na odbrani su bili najdraži ljudi. To se naravno i proslavilo.

E, onda je došao i taj crni avgust, sve je krenulo nizbrdo. Vest da ću za kratko vreme izgubiti osobu koja mi znači najviše na svetu, uzdrmala mi je sve. Nisam bila više ista osoba. Nije bilo smeha, samo suze, mnogo suza. Kao što su rekli, tako se i dogodilo. Izgubila sam je, ta opaka bolest je odnela moju baku, a da nisam stigla ni da trepnem.  Pre mesec dana na mom diplomskom, nasmejana, a sada je više nema. Do kraja godine, pa čak i sada dok ovo kucam, suze mi stalno idu.

Tuga, bes i ko zna šta još se mešaju u meni. Nije trebalo tako da bude...

Oktobar mesec je doneo konačno nešto lepo. Jedno lepo iskustvo, prilika da pomognem dragoj osobi i da se konačno osetim korisnom. To me je podiglo. Uspela sam i na sajam knjiga da odem i da ceo jedan dan provedem sa osmehom na licu. Tu se zahvaljujem osobama koje su mi to priuštile.

Usput sam upisala i master, razočarala se, ali se i pomirila s tim. Konkurisala sam i za posao, ukazala se prilika. Grebalo se, čupalo, dosađivalo direktoru, ali ništa... Stigla krajem decembra i ta prva odbijenica. No, moja mora da bude poslednja pa sam ja lepo njima poslala ''čestitku'' za nastupajuće praznike.

Sad, bliže se praznici, bliži se Božić i mene ponovo tuga obuzima, stižu me uspomene.

Idemo dalje, maska sa osmehom na licu, malo optimizma da će biti bolje i koračamo ka boljem...

Neka nam je svima ova 2012. uspešnija, optimističnija i nasmejanija od prethodne! :)